Lubav i emocije- emisija Agape
Šta je psihoterapija?
Psihoterapija predstavlja razgovor između terapeuta i klijenta, koji se vodi na osnovu stručnih, etičkih i zakonskih pravila. Svrha svake trapije je promena stanja u kome se klijent nalazi, te psihotrapija predstavlja metod promene ponašanja i ličnosti.
U osnovi psihoterapijska promena se odnosi na simptome, patnju i kontrolu nad sobom i svojim životom (npr. anksioznost, panični napad, strahovi, depresija,..itd.) ili neke druge životne probleme (npr. partnerski, porodični, poslovni odnosi i sl.). Pored toga, psihoterapija se uspešno koristi i kod osoba kojima je cilj promena u kvalitetu života, u korišćenju ličnih potencijala, u većoj spontanosti, kreativnosti i ličnom razvoju.
U današnje vreme većinu klijenata čine psihofizički zdrave osobe koje se suočavaju sa nekim krizama u određenoj fazi života. Te krize se najčešće manifestuju u vidu anksioznih i depresivnih simptoma, koji su stoga najčešći okidači za javljanje nekom stručnjaku- psihologu savetniku, psihoterapeutu ili psihijatru. Takođe nije retko da se na psihoterapiju jave osobe koje ne mogu da definišu određeni problem već navode da imaju osećenje nezadovoljstva i neostvaranosti, za koje ne vide konkretan uzrok. Tada terapeut pomaže klijentu da shvati šta je dovelo do tog stanja, šta da promeni kod sebe i koji je životni pravac kojim želi da pođe. Svaka psihoterapija nosi u sebi klicu vere, nade i putokaz otkrića prave svrhe života (Berger,2003.).
Psihoterapiju ne treba idealizovali. Ona ima svoje mane i ograničenja, sastoji se od zbrke različitih uzora, uverenja, pravaca, metoda, ciljeva i vrednosnih sistema. U savremenoj psihoterapiji ne postoje jasni zakoni ili saglasnost u vidu jedinstvenog pristupa, te kao i u drugim društvenim područjima vlada zakon utakmice. Neke psihoterapijske škole su se čak organizacijski približile kultovima ili sektama u cilju obezbeđivanja vodeće uloge. Međutim, cilj prave psihoterapije je pomoć ljudima u trenucima krize, periodima rastrojstva ili gubitka svrhe sopstvenog života, i ne može dati mesijanska rešenja problema niti potpuno pouzdane odgovore na sva pitanja o ljudskom biću.
Koja je razlika između savetovanja i psihoterapije?
savetovanje i psihoterapija Novi Sad
Psihoterapija i savetovanje predstavljaju oblike psihološke pomoći. Osnovna razlika je u složenosti terapijskog pristupa i širini delokruga primene. U praksi se njihove usluge i oblast rada vrlo često poklapaju.
Savetovanje podrazumeva rad na konkretnim problemima koji stvaraju poteškoće u svakodnevnom funkcionisanju kao što su učenje, međuljudski odnosi, komunikacija, anksioznost, depresija,..itd. Može biti i samo informativnog karaktera ali ne ulkjučuje davanje gotovih saveta, već klijent uz razgovor sa savetnikom, samostalno donosi odluke koje su za njega relevantne. Po pravilu najčešće traje kraće-od svega par seansi do desetak susreta.
Psihoterapija se smatra složenijim oblikom psihološke pomoći jer po potrebi uključuje i dublju analizu i resruktuiranje ličnosti i ponašanja. Može po potrebi trajati vrlo dugo i obuhvatati rad sa težim psihičkim problemima i poremećajima (npr. opsesivno-kompulsivi poremećaj-OKP, posttraumatski stresni poremećaj-PTSP, rane traume, promena ranih odluka, analiza životnog scenarija, traganje za smislom egzistencije,..itd.). Pored toga, psihoterapija se uspešno koristi i kod osoba kojima je cilj promena u kvalitetu života, u korišćenju ličnih potencijala, u većoj spontanosti, kreativnosti i ličnom razvoju.
Ko su psihoterapeuti?
Sigmund Frojd- osnivač psihoanalize
Psihoterapijom se bave lekari (uglavnom psihijatri), psiholozi i socijalni radnici. Stoga su to visokoobrazovani profesionalci koji su prvobitno stekli kvalifikaciju za rad u oblasti psihijatrije ili mentalnog zdravlja a nakon toga su se dodatnom edukacijom specijalizovali za psihoterapijsku delatnost. Edukacija za terapeuta traje oko pet godina u zavisnosti od modaliteta za koji se neko opredeli – najčešće u skladu sa svojom ličnim osobinama, stavovima ili načinom razmišljanja.
Postoje neke uopštene razlike u ponašanju terapeuta u okviru različitih psihoterapijkih pristupa. Na primer, klasični psihoanalitičari ostaju na distanci, relativno pasivni i vidu oštroumnog pasmatrača. Ovakav pristup se u prošlosti smatrao univerzalnim, te većina ljudi na taj način zamišlja psihoterapeuta. Sa druge strane, na primer, u okviru kognitivne i bihevior-terapije terapeuti imaju vrlo aktivnu ulogu u radu: donose proceduralne odluke, plan rada, predlažu mere, daju razne zadatke klijentu. Savremeni psihoterapijski pravci koji su najzastupljeniji pripadaju uglavnom humanističkoj orjentaciji. Oni su znatno liberalniji i proizvoljniji po pitanju metoda, tehnika i izgleda profesionalnog odnosa između klijenta i terapeuta. Stoga, osnovne razlike među savremenim psihoterapeutima, koje ne uključuju samo primenu različitih terapijskih pristupa, predstavljaju ličnost terapeuta i njegov stil rada. Osobine koje su se u istraživanjima pokazale kao vrlo poželjne u ponašanju terapeuta su ljubaznost, nenametljivost, poverenje, prihvatanje i zainteresovanost za klijenta. Kako psihoterapija nije potpuno vrednosno neutralna, tako i različiti terapeuti u svom radu mogu zastupati različite vrednosti. Stoga je vrlo bitno da psihoteraput bude autonomno moralna osoba koja neće negativno uticati na vrednosni sistem klijenta. Pored ovoga, terapeuti se još mogu uopšteno podeliti i na osnovu toga kako doživljavaju svoju psihoterapijsku ulogu na one koji podučavaju, isceljuju ili vode klijenta na putu lične promene.
privatni psiholog Novi Sad
063/872-88-91
