Ne postoji zdrava zamena za porodicu u kojoj složno žive dva roditelja suprotnih polova. Danas smo svedoci sistematskog rušenja porodice od strane raznih nevladinih organizacija, feminističkih pokreta i interesa velikih korporacija i sila. Sve se to radi sa ciljem stvaranja slabih pojedinaca i ličnosti koji prihvataju sve što im se nudi i ne pružaju nikakav otpor. Pravci delovanja su slabljenje muške uloge i autoriteta u porodici, pretrpavanje žena obavezama, stresom ili sa druge strane pravima bez odgovornosti i nasilnim uticajem na vrednosni sistem mladih i još neizgradjenih ličnosti. Dobili smo vrednosni sistem u kome muškarci nemaju odgovornost prema ženama, žene koje ne žele da radjaju i budu majke (dok ne bude kasno) i mlade kojima su porodica i tradicija potpuno nebitni i kojima se život svodi na iživljavanje. To potvrđuju podaci o nasilju u porodici, broju abortusa (po procenama i do 120000 godišnje u Srbiji) , stepenu korišćenja psihoaktivnih supstanci i alkohola među mladima i dr.
Čini se da su teškoće počele sa industrijskom revolucijom i urbanizacijom društva. Dokle god smo imali pretežno agrarno, seosko društvo, lik oca je bio važan i pokretački činilac života u domovima i u razvoju dece. Kad je njegov posao bio smešten oko kuće, dolazilo je do češćeg kontakta s decom, naročito kada su ona radila uz njega. Nije bilo razonoda kao što je televizija, kopijuteri, telefoni i sl, što je značilo da su večeri bile više porodično usmerene. Danas su očevi kao i majke obično zaposleni izvan kuće pa deca retko imaju priliku da vide njihovo radno mesto. Često se o deci u toku većeg dela dana brinu drugi. Babe i dede često ne zauzimaju vaspitnu ulogu koju su imali nekada. Deca se susreću sa roditeljem za vreme doručka ili večere, a ponekad ni tad. Mnoge majke i očevi rade i prekovremeno, pa su neprestano iznureni. Ženama je vrlo teško da se odluče na rađanje većeg broja dece što ima uticaj kako na emotivni razvoj dece tako i na munjevito izumiranje nacije.
Stari tradicionalni obrasci su urušeni a novih još nema. Ostaje da svako pronađe neki svoj način kako da zasnuje i sačuva svoju porodicu bez koje nema opstanka zdravog pojedinca niti društva.
Očevi i majke su za dete najuticajnije ličnosti. Ako se oni međusobno vole i sarađuju, ako imaju jasno određene uloge, deca će se zdravo i skladno razvijati. Kada je taj obrazac narušen na bilo koji način, deca doživljavaju razne emotivne poremećaje. O specifičom uticaju oca i majke na razvoj muškog i ženskog deteta možete pročitati na linku >>>>
Većina psiholoških problema započinje unutar porodice. U nekim slučajevima štetni uticaji porodice su jasno primetni kao što je slučaj sa porodicama alkoholičara, nasilnika, zanemarivanja dece i sl. Međutim, u nekim slučajevima štetni uticaji porodice nisu spolja gledano jasno vidljivi, čak takve porodice mogu drugima delovati harmonično i potpuno funkcionalno. To su primeri u kojima vrlo suptilni poremećaji u odnosima i komunikaciji dovode do pojave i jačanja neuroza ili čak nekih telesnih bolesti najčeće u vidu psihosomatskih poremećaja. To je posebno problem za one koji uspeju da se izbore sa psihološkim problemima u toku psihoterapijskog rada jer se vraćanjem i životom unutar takvih porodica njihovo stanje ponovo pogoršava. Zapravo život u takvim porodicama predstavlja faktor održavanja poremećaja te su jedini načini da se osobi pomogne zajednički rad svih članova porodice ili odvajanje od porodice čim se steknu nužni uslovi.
Iako mnogi terapijski pravaci imaju mogućnost rada sa problemima u porodici, psihoterapijom porodice se posebno bavi Sistemska porodična psihoterapija. Ono što je generalno suština rada u terapiji porodice je traganje za posebnom niti koja se provlači kroz više generacija i dovodi do psihičkog ili fizičkog razboljevanja njenih članova. To se ne odnosi samo na genetska ispoljavanja već i na odnose, siteme vrednosti ,načine vaspitanja, komunikaciju, analizu životnih ciklusa porodice kroz generacije. Naravno, možda i najvažnije je traganje za pozitivnim snagama i zdravim potencijalima porodice kako bi se ublažilo i zaustavilo prenošenje štetnih uticaja na naredne generacije.
Osnovne razlike i prepoznavanje funkcionalne i disfunkcionalne porodice:
Funkcionalna porodica ima sposobnost da pronađe načine i kreativna rešenja za probleme i konflikte koji su neminovni u raznim fazama životnog ciklusa porodice.
Disfunkcionalna poroodica najčeće konstantno odlaže rešavanje problema, stalno je u krizi i preduzme nešto tek kada neki od členova psihofizički oboli ili je životno ugrožen ili kada je porodica pred raspadom.
Potrebno je da porodica prvo postane svesna da ima problem, bilo kroz poremećene odnose ili neke neurotske simptome nekog od članova. Tek tada postoji mogućnost da se nešto promeni. Moguća su i spontana, prirodna izlečenja porodice (vrlo često nekom izrazitom promenom nekog od članova porodice). Najkvalitetnija je svakako promena kada se porodica kao celina menja.
Svaka porodica ima životni ciklus koji predstavlja proces rasta, razvoja, sazrevanja članova kao ličnosti i promena. Postoji 8 tipičnih faza u ciklusu porodice gde u svakoj postoje specifični zadaci i moguće krize.
- Zasnivanje porodice- bračni par bez dece
- Porodica sa malim detetom- dete do 30 meseci
- Porodica sa predškolskim detetom-dete do 6 godina
- Porodica sa školskim detetom- prvo dete ima od 6 do 13 godina
- Porodica sa adolescentom- dete od 13 do 20 godina
- Porodica koju napuštaju deca- prvo dete je napustilo dom a drugo je na putu da se odvoji ili studentski period u trajanju od 5 do 10 godina.
- Porodica sa praznim gnezdom- bračni par je sam u kući bez dece ili u penziji
- Porodica koja stari- penzijski period i umiranje
*poslednje dve faze ne moraju diti neprijatne ukoliko je porodica bila zdrava i funcionalna jer roditelji postaju baba i deda ili imaju više vremena za aktivnosti kojima nisu mogli da se posvete ranije. Takođe negovanje duhovnosti ima veliki značaj za doživljaj smisla, mira i ispunjenosti životom.
Nastavak u pripremi…
