Partnerski odnosi

Partnerski odnosi– problemi u partnerskim vezama

-Ako želimo da skladno živimo u zajednici sa drugom osobom potrebno je da prvo naučimo da živimo sami sa sobom.

Krize su sastavni deo većine partnerskih veza. Uspešni parovi se od neuspešnih razlikuju po tome što umeju da konstruktivno reše probleme na koje naiđu u toku zejedničkog života.

Najčešći problemi na ovu temu zbog kojih se ljudi javljaju na razgovor sa psihologom su:

Nemogućnost, teškoće u zasnivanju partnerskog odnosa
Česti pogrešni izbori partnera, razočarenja
Prestanak, raskid partnerskog odnosa- gubitak odnosa
Nezadovoljstvo kod parova
Poremaćaji parova
Razvodi

Razgovor sa stručnim licem se pokazao kao pomažući u ubažavanju psihičkih tegoba, prevenciji većih posledica problema, kao i u ličnom rastu i razvoju. Pored edukativnog dela ljudima prilično znači neutralna, objektivna procena problema kako bi lakše prebrodili krizu, ili doneli neku odluku o svojim postupcima.

Jedna od osnovnih grešaka zbog kojih se javljaju problemi u partnerskim odnosima pogotovo u mladosti jeste nerazlikovanje osećanja ljubavi od zaljubljenosti. Iako psiholozi kroz medije i knjige dosta govore i pišu na tu temu, te reči kao da nestaju u bujici propagande,popularne muzike i raznih struja koje izjadnačavaju ove pojmove. Većina mladih kao i starijih koji dođu na razgovor čak nema ni predstavu da se radi o različitim osećanjima.

Ukratko rečeno- LJUBAV se zasniva na emotivnom vezivanju i bez obzira o kom tipu ljubavi je reč, obavezno uključuje BRIGU, ODGOVORNOST, POŠTOVANJE I POZNAVANJE. Erih From je u svojoj knjizi “Umeće ljubavi“, ljubav opisao i kao jedini pravi odgovor na problem ljudske egzistencije (odvojenost- egzistencijala usamljenost, svest o prolaznosti, konačnosti, smrti).

Sa druge strane ZALJUBLJIVANJE predstavlja razvojni proces kojim osoba postepeno sazreva do psihičke, emotivne zrelosti. Zasniva se na mehanizmu projekcije- IDEALIZACIJE (zaslepljenosti) a ne na stvarnim karakteristikama osobe i poznavanju. Osoba projektuje sliku idealnog parntera u svojoj glavi na osobu koja ju je fizički privukla. Najbolje se može razumeti na primeru zaljubljivanja na prvi pogled kada osoba na osnovu telesnih senzacija shvata da se zaljubila. Osoba ima utisak da čitav život poznaje osobu u koju se zaljubila. Intezitet emocija je maksimalan i osoba biva time uverena da je videla ili našla pravog partnera. Ovo osećanje traje dok osoba “ne progleda”, tj dok ne postane svesna relnih osobina kao i sličnosti/razlka u vrednostima i pogledima na svet sa partnerom. Najčešće se završava razočarenjem, sukobom, raskidom, mržnjom. Ukoliko je brak sklopljen iz osećanja zaljubljenosti uglavnom se završava razvodom i mnogim pratećim problemima i tegobama. U manjem broju slučajeva ukoliko su partneri zaista kompatibilni najpre po pitanju vrednosnog sistema, truda i zajedničkih ciljeva- zaljubljenost može preći u zrelu ljubav.

U svakom slučaju- svest o razlici ovih osećanja i opreznost (postepenost,razvoj komunikacije ,..) prilikom upoznavanja može sprečiti ili ublažiti negativne ishode i prevenirati veće posledice.

U savetovanju i psihoterapiji partnerskih odnosa pravimo razliku između dve vreste problema:

Nezadovoljstvo kod parova- kada jedan ili oba partnera ne dobijaju ono što žele od partnera ili intimnih odnosa ( *ali nema neprijateljstva, jakih neprijatnih emocija)

Tada se radi na konstruktivnoj komunkaciji, rešavanju problema, veštinama pregovaranja,…

Poremećaji kod parova- kada su jedan ili oba partnera emocionalno uznemireni zbog nezadovojstva- anksioznost, ljutnja, neprijateljstvo, stid, krivica, ljubomora- nema konstuktivne komunikacije

Tada se radi na objašnjenju nastanka kao i činiocima održavanja smetnji kod parova. Uglavnom se rade kombinovano odvojene i zajedničke seanse sa oba partnera.

DODATAK

Deo rada sa V kongresa psihoterapeuta Srbije

“Ljubav i psihoterapija“

Psihološki savetnik- Ivan Ogrizović

Problemi u savremenim partnerskim odnosima kao posledica opšteg pada vrednosnog sistema u društvu

Pad vrednosnog sistema najuočljiviji je u savremenim partnerskim odnosima. Partnerski odnosi su izuzetno bitni jer od njih zavise budući bračni odnosi a samim tim i odnosi u budućim generacijama.

Danas je kod mladih generacija moguće zapaziti novu, prilično rasprostanjenu vrstu odnosa koja ima vrlo štetne i trajne posledice kako na emotivni život ljudi, buduće odnose među polovima tako i na formiranje i opstanak porodice od koje zavisi opstanak društva. Seksualnost je postala svar za sebe. Mladi ljudi suprotnih polova sklapaju dosta brzo (do 1-2 meseca), neku vrstu neformalnog ljubavnog odnosa bez obaveza i odgovornosti (tzv. dogovor), u kome preovlađuju relativno uspešni intimni odnosi bez ozbiljnijeg duševnog zauzimanja i skoro bez ikakve zainteresovanosti za duhovni život partnera, drugim rečima dovoljno je da se usaglase da obave seksualni odnos određeni broj puta bez portrebe za emotivnim ostvarivanjem sa partnerom (Jerotić). Odnosi se odvijaju na površnom nivou te su partneri lako zamenjivi jer nije postojao nikakav trud da se psihološki, emocionalno i komunikacijski razvija odnos sa drugom osobom. Iz takvog oblika partnerstva se stoga izlazi još nezreliji, nespremniji za kvalitetan saživot i još siromašniji kao lišnosti. Konkretne posledice potiskivanja osećanja, pored poremećaja emotivnog života je i porast unutrašnje napetosti koja traži i imperativno neko rasterećenje- najčeće u alkoholu, cigaretama, drogi, ,dodatno inteziviranje promiskuiteta ,itd. Osnovna karakteristika ovakvog površnog i ne obavezujućeg odnosa jeste strah od ljubavi (Jerotić). Postoji nekoloko ključnih činilaca koji doprinose razvoju i održavanju ovakvog ponašanja kako u odnosima među polovima tako i genralno u međujudskim odnosima. Najznačajniji su porodica, društveni uticaji (okruženje, vršnjaci, obrazovanje) i uticaj mas-medija.

Psihološki mehanizami u porodici kojima se ostvaruje i održava ovako poremećeno stanje kod mladih su sledeći:

Najčešće je to nedostatak ili odsusvo iskustva prave ljubavi od strane roditelja u detinjstvu, ili preterana i neurotična ljubav jednog ( ili oba) roditelja koja nije omogućila normalan individuacioni proces mladog ljudskog bića (Jerotić).

U prvom slučaju zanemarena ili maltertirana deca rano shvate-donesu odluku da nema ljubavi, da odrasli ne brinu o njima. Da bi preživela moraju da se oslanjaju na sebe-ponašaju se kao neke životinje koje imaju primarni nagon za prezivljavanje, grabe, ne daju drugima, sebično se ponašaju, nesocijalizovani su i usmereni na sebe-tzv egoizam. (Milivojević).
Još jedna mogućnost paološkog razvoja nastaje kada dete donese zaključak- mene je nemoguće voleti. U odraslom dobu takva osoba može ispoljavati ponašanja- koje odlikuje traganje za novim seksualnim iskustvima da bi se nesvesno odbranila od uverenja iz najranijih dana –tzv. skriptog uverenja. Still don Zuana ili Famm Fatale. Pored očiglednih ponašanja, osoba može doživeti i unutražnje senzacije kao što su napetost i bol u mišićima, ili neke somatske smetnje kao što je crvenilo lica ili otežano varenje (In Stjuart).

U slučaju obožavane dece dolazi do internalizovanja roditeljskog stava u stav prema sebi a onda kada gledaju druge, drugi nisu tako važni-tzv. narcisoidnost. Kod njh preovladjuje mišljenje da je normalno da budu obožavana i da nisu dužni da osečaju zahvalnost. Glavni problem kod njih je nesposobnost da se drugi vole. Kao odrasli Oni ne žive loše, nemaju velike patnje ali imaju prazan život jer nisu u stanju da uspostave pravi odnos koja će ih povezati sa drugima. (Milivojević).

Najćešći okidaći u detinjstvu koji dovode do jakog, nesvesnog straha od svakog dubjeg i čvršćeg emotivnog i duhovnog vezivanja su česte prepirke u braku roditelja, žestoke svađe, nasilje u porodici, seksualno zlostavljanje, traume, nezdrava borba roditelja za pridobijanje naklonosti deteta a najviše rastava braka u osetljivom uzrastu (period prve I druge edipalne faze u razvoju). Ljudi se boje emotivno slične veze kao kod svojih roditelja, ne vide smisao i svrhu bračne zajednice, uzasavaju se pomisli da će potati robovi svoje dece, posla , obaveza i da neće osećati sreću i zadovoljsvo kao ni njihovi roditelji.

Poseban faktor u razvoju nezravih obrazaca ponašanja prema osobama suprotnog pola kao i podložnost usvajanja iskrivljanjih vrednosnih sitema predstavlja specifičan uticaj oca i majke.

***************************************

Očevi i majke su za dete najuticajnije ličnosti. Ako se oni međusobno vole i sarađuju, ako imaju jasno određene uloge, deca će se zdravo i skladno razvijati. Kada je taj obrazac narušen na bilo koji način, deca doživljavaju razne emotivne poremećaje.

Čini se da su teškoće počele sa industrijskom revolucijom i urbanizacijom društva. Dokle god smo imali pretežno agrarno, seosko društvo, lik oca je bio važan i pokretački činilac života u domovima i u razvoju dece. Kad je njegov posao bio smešten oko kuće, dolazilo je do češćeg kontakta s decom, naročito kada su ona radila uz njega. Nije bilo razonoda kao što je televizija, što je značilo da su večeri bile više porodično usmerene i deca su imala više prilika da budu s ocem. Danas su očevi obično zaposleni izvan kuće pa deca retko imaju priliku da vide njihovo radno mesto. Često i ne znaju šta je otac po zanimanju i gde radi. Susreću ga za vreme doručka ili večere, a ponekad ni tad. Mnogi očevi rade i prekovremeno, pa su neprestano iznureni. Za svoju decu oni kao da ne postoje. Prema nekim istraživanjima, prosečan američki otac provedi manje od šest minuta nedeljno u kvalitetnoj i uticajnoj komunikaciji sa detetom. U većini slučajeva sve se uglavnom svodi na retku i površnu komunikaciju.

Posledice po devojčice

Od treće godine do puberteta je period uzrastanja, kada je značajniji uticaj roditelja suprotnog pola. Kada devojčica u predškolsko doba i nižim razredima osnovne škole, nema prisan odnos sa svojim ocem, topao, pun ljubavi i naklonosti, može postati žena s temeljnim nepoverenjem u muškarce usađenim u njenu ličnost. Možda neće ni biti svesna da uzrok takvog nepoverenja – u odnosu prema drugim muškarcima u njenom životu, ima svoje korene u njenom odnosu sa ocem.

Sledeća teškoća, koja se kod žena može pojaviti je: neprijateljstvo prema muškarcima. Ponovo, ona ima svoje korene u dubokoj ogorčenosti na svog oca, jer nije ispunio njene težnje kao devojčice. To neprijateljstvo može biti nesvesno.

Treća je teškoća preterana težnja za naklonošću i pažnjom muškaraca. Nedostatak toplog, emotivnog odnosa sa ocem za vreme perioda uticaja roditelja suprotnog pola, može doprineti da žena ima nezasitu žudnju da bude prihvaćena i da prima naklonost od muškaraca. Takve žene često imaju bračne i seksualne teškoće, koje ne mogu razumeti ili ne mogu nadzirati. Čest je bračni problem da se žena emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je otac. U svakom braku dolazi do pojave delimičnog prenošenja emocija na supružnika; onih i onakvih emocija, koje su prvobitno bile namenjene roditelju suprotnog pola. Ovo predstavlja naročitu teškoću, kada žena potiče iz porodice u kojoj je uticaj oca bio nedelotvoran. Ona je sklona da se emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je tata, težeći da muž ispuni njene emocionalne težnje, koje otac nikada nije ispunio. Čest je slučaj da osećaju privlačnost prema muškarcima dosta starijim od njih.

Ovaj transfer emocija može posebno ugroziti seksualni vid braka. Stručnjaci nas informišu da neke žene kažu – kako imaju odbojnost prema seksualnom odnosu sa mužem, takvu, kao da im se njihov otac seksualno približava. S obrzirom na to, da nisu bile ispunjene njihove težnje za neerotskom očinskom naklonošću, one nesvesno uzvraćaju na muževljevu telesnu naklonost, onako kako bi se ponele, kada bi očeva naklonost i pažnja odjednom prešli u predigru polnog odnosa.

Nadalje, kako nas informišu stručnjaci u ovoj oblasti, neke od tih žena, pre braka, bile su promiskuitetne u nastojanjima da ispune svoje težnje za naklonošću suprotnog pola. Pre braka, lišene osećanja potpune odgovornosti za obaveze, koje nameće zajednički život, njihove žudnje za naklonošću i pažnjom izazivaju njihovo slobodno seksualno ponašanje Posle ulaska u bračne vode, nepoverenje i neprijateljstvo usmereno prema ocu, sputava njihovu slobodu.

Žene izrazito promiskuitetnog ponašanja priznaju da njihovo ponašanje nije takvo zbog samog seksualnog čina, nego zbog gladi za naklonošću. Mnoge kažu kako su predavale svoje telo samo da bi stekle naklonost za kojom su žudele.

Prema tome, neispunjene potrebe za očevom naklonošću iz detinjstva, koreni su uzroka promiskuitetnog ponašanja mnogih mladih žena danas. Obično devojke, koje su iskusile zdrav, prisan odnos sa svojim ocem u okruženju doma, kasnije imaju zdraviju sliku o sebi i sposobnije su da izbegnu zamke promiskuitetnosti.

Posledice za muškarce

Nedostatak toplog odnosa punog ljubavi i naklonosti na sličan način ima veliki uticaj na život dečaka. Uticaj se najviše zapaža u ono vreme rasta i razvoja, kada je neophodan upliv roditelja istog pola, počevši od puberteta, u kome je dačacima najpotrebniji muški lik autorita, kao uzor polne uloge u budućem životu.

Dečak, koji sa ocem nema pravilan i delotvoran odnos odrasta sa nerazvijenim i lošim osećajem muževnosti. Nema poverenja u sebe kao muškarca, teško mu je da shvati: kako biti “muško”. Većina muškaraca, retko ili nikada ne dopuste, da drugi spoznaju ovu vrstu nesigurnosti u njihovom životu. Mnogi od njih neprestano nose masku samopouzdanja.

Posledica nedostatka muževnosti, čini muškarce nesigurnim, a često ih nagoni da sebi i celom svetu dokazuju kako su stvarno muškarci. Na stotine načina oni pokušavaju da sebe i druge uvere da su muževni. Osetljivi su na “mačo” mitove, koji prožimaju naše društvo: pravi muškarci su grubi, bezosećajni, usmereni na svoj nastup, uvek samokontrolisani. Odrasli momci ne plaču! To je njihov moto!. Tako se muškarci, da bi dostigli “mačo” izmišljotine, naprežu – više nego žene – u borbi za statusne simbole, titule i stepene obrazovanja. Trse se da dokažu svoju muževnost postignutim uspesima, naročito na materijalnom području. Razmišljaju ovako: ako ja zarađujem više novca nego drugi muškarci, sigurno sam “bolje muško” nego oni. Takmičenje svako sa svakim, takođe služi za dokazivanje muževnosti: ako ja pobedim tebe, bilo u šahu ili fudbalu, očigledno je: pobednik je”bolji muškarac”. Za mnoge dečake takmičenja su vrlo značajna pojava. Neki muškarci koriste seksualna osvajanja da bi pokazali “muško junaštvo”. Nekoliko decenija u našem društvu bio je slavljen “Džems Bond tip”; izrazito uspešan u zavođenju nasilnim zapletima.

Poslednjih godina, ipak, možemo da u nekim sredinama zapazimo pozitivan trend: muževnim muškarcem se smatra onaj, koji je čvrst i principijelan, ali pažljiv, obziran, nežan i pun poštovanja. Neki muževi i očevi žele da imaju takve osobine. Ova promena pružila bi nadu za veliki broj muške dece, koja danas odrastaju. Da bi bili što uspešniji u razvijanju prave muževnosti, mnogi muškarci treba da razumeju i prevaziđu posledice nedostatka roditelja u sopstvenom detinjstvu.

Sledeća poteškoća, koju često primećujemo kod muškaraca iz porodica bez oca je: neprijateljstvo prema ženama. Majka (ili osoba koja je zamenjuje), nastoji da nadoknadi nedostatak oca ili njegovu ravnodušnost. Dečaci sa deset ili jedanaest godina, umesto majčinog vaspitavanja i pažnje, spremni su za više muškog upliva. Dešava se da, što majka više nastoji da nadoknadi nedostatak očeve pažnje, to dečak u sebi sve više izgrađuje neprijateljstvo i gorčinu (iako su majčine namere dobre).S druge strane, često, zbog dečakovog divljenja i poštovanja prema majci, on prema njoj razvija dvostruka osećanja, odbijajući da prizna svoj neprijateljski, ogorčen stav, prema toj istoj majci. On nikada ne bi hteo da je povredi, ali želi da pobegne od njene pažnje, emocionalno i fizički. Kada dečak odraste, ovaj dečački bes prema majci (kao i neprijatestvo i gorčina devojčica prema ocu), često se odražava u njegovom odnosu prema drugim ženama. Pojavljuje se strah od nadmoćnosti bilo koje žene u njegovom životu kada je već odrasla osoba. Takav se muškarac “zavetuje” da “neće nikada dopustiti bilo kojoj ženi da njime upravlja”. Ovakav stav često nije svesno osećanje, ali pokazuje se u izbegavanju bliskosti, prisnosti sa ženom. Za takvog muškarca je erotska bliskost jedina u kojoj se oseća sigurnim od vlastitog straha da žena bude nadmoćna. Kao suprug on postaje popustiljiv i ćutljiv ili ljutit i udaljen. Možda će neprestano započinjati telesni kontakt da bi bio “jača strana” u bračnom odnosu. Ovakva ponašanja imaju vrlo štetne posledice po brak, veće, no što su mnogi u stanju da shvate.

Česte su i neke druge posledice odrastanja bez oca. Mnogi se muškarci odnose prema svojim suprugama kao prema mami, a oni sami ponašaju se kao da su sinovi tinejdžeri. Neke žene kažu da su im muževi poput još jednog deteta, da čak izbegavaju da razgovaraju o porodičnim odgovornostima. Ženina traženja i podsećanja im izgledaju poput maminih, pa se on prema njima odnosi na isti, otuđen način, kao kad je bio tinejdžer.

Još jedna poteškoća koju nalazimo kod muškaraca odraslih bez oca, je istovremena potreba i strah od sklapanja dubokih odnosa sa muškarcima. Odnos otac-sin bi trebalo da bude uvežbavanje i poučavanje o prisnijim odnosima među muškarcima. Ako nikada ne iskuse takav odnos u porodici u kojoj su odrasli, muškarci kasnije ne mogu da ih razviju. Takođe može da se pojavi strah da bi takav odnos naslućivao homoseksualnost. Savremena istraživanja pokazuju da u našem društvu većina muškaraca nema pravog prijatelja s kojim bi mogli podeliti životno iskustvo na prisan način. Herb Goldberg (Herb Goldberg) u knjizi The Hazards of Being Male (“Rizici muževnosti”) piše o izgubljenoj sposobnosti za pravo drugarstvo među muškarcima. Posle iscrpljenih diskusija o zajedničkim temama, kao što su sport, vreme, rast cena, politički događaji i slično, muškarci više namaju šta da kažu jedan drugome. Sledeći problem, tesno povezan sa ovim je: homoseksualizam kod muškaraca, koji je u evidentno većem porastu nego lezbejstvo. Potreba za odnosom sa nekim ko će zameniti očev lik, uz neprijateljstvo prema ženama i uz strah od njih, muškarce čini još prijemčivijim za homoseksualnost. Težnja za bliskoću sa očevim likom, povezuje se sa seksualnim i emotivnim potrebama, koje neki mladići tada nastoje da ispune u homoseksualnim odnosima.

Neki terapeuti, kao Arthur Janov, pisac knjige The Primal Scream (“Primalni krik”), veruju da je zapravo cilj homoseksualnosti – heteroseksualnost. Muškarac ostvarenje neispunjenih potreba u detinjstu traži u homoseksualnom odnosu, da bi tako mogao sazreti za heteroseksualan odnos. Isto se odnosi i na lezbejke, kojima je u detinjstvu nedostajao nežan odnos sa majkom.

Mnogi današnji muškarci su do nekog stepena zahvaćeni ovakvim teškoćama zbog ravnodušnog, popustljivog ili neprisutnog oca. To je u našem društvu stvorilo duboko ukorenjen ciklus: nadmoćne žene sklapaju brak s ravnodušnim i slabim muškarcima, a njihova deca postaju nadmoćne žene i neizgrađeni muškarci. Zatim se opet tako nastavlja. Svaki naraštaj ulazi u sve veće teškoće, uz sve razornije posledice. Danas je opšte rasprostranjena bolest loše ili nazdrave slike o sebi i kod muškaraca i kod žena, koja svoje korene vuče iz lošeg ili nikakvog uspeha roditelja u vaspitavanju dece u roditeljskom domu.

Ovo tumačenje psihijatar sa Harvarda Arman M. Nikoli (Armand M. Nicoli) rezimira sledećim rečima:

“Ako neki činilac utiče na razvoj i emotivnu uravnoteženost pojedinca, onda je to kvalitet odnosa, koji su on ili ona iskusili u detinjstvu sa oba roditelja. Važi i suprotno: ako ljudi, koji pate od emotivne bolesti imaju neko zajedničko iskustvo, onda je to nedostatak roditelja bilo zbog smrti, razvoda, preokupiranosti poslom ili iz nekog drugog razloga.”

Rasprava u ovom tekstu bila je usretsređena na posledice nedostatka oca. Ali, nedostatak majke postaje u našem društvu takođe sve veći, otkad se i majke zapošljavaju sa punim radnim vremenom izvan kuće. To takođe može imati razorne posledice. Nekada su porodice mogle da imaju pomoć dedova i baka, tetaka i stričeva, koji su na sebe preuzimali udeo u vaspitavanju dece. Danas, tek mali broj dece ima podršku i sigurnost šireg kruga porodice.

Na početku XXI veka u našem društvu sve je veći broj pojedinaca koji nisu imali zdrave uslove za razvoj u okviru porodice. Sve je veći broj porodica sa jednim roditeljem i porodica sa oba zaposlena roditelja, a sve više dece odgajano je bez imalo pravilnog uticaja roditelja oba pola. Ožiljci takvih nedostataka biće duboko usečeni u sliku o sebi, koju će formirati pripadnici budućih naraštaja.

Mekdauel ,Dž.(1989): Slika o sebi, Duhovna stvarnost, Zagreb 1989

Koja je razlika između ljubavi i zaljubljenosti, koje su najčeše zablude prilikom stupanja u partnerski odnos, šta sve podrazumeva idealan partnersi odnos i da li postoji, kako nastaju narcisi i egoisti,….možete pogledati neku od emisija poput ove...

Psihološko savetovanje u Novom Sadu

Psiholog Ivan Ogrizović

063/872-88-91

021/633-53-77