Pitanjima smisla, svrhe postojanja se posebno bavi egzistencijalistička psihoterapija.
Osnovni cilj terapije sastoji se u pomoći klijentu da se oslobodi svoje „ograničavajuće nesreće“, zastojima usled samoblokiranja, odbacivanja sopstvene slobode. Osnovnu temu ovog pristupa predstavlja stanje čovekove „bačenosti“, bivstvovanja u svetu i suočavanje sa tzv. „datostima“. Čovekov zadatak je da uspešno izađe na kraj sa činjenicama koje te datosti nose sa sobom.
Postoji nekoliko osnovnih egzistencijanih datosti kao što su:
- čovekovo postojanje u telu (telesnost) i njegova promena u toku života usled starosti,bolesti, ..itd.
- čovekova smrtnost – konačnost postojanja u svetu,
- čovekova sloboda da sam pronađe smisao svog življenja, nasuprot besmislenosti. Većina egzistencijalistički orjentisanih terapeuta smatra da je stepen prisustva doživljaja smisla življenja pouzdano merilo ljudskog zdravlja i jedna od vrhunskih ljudskih potreba.
- sloboda sa sobom nosi i odgovornost za izbore koje će čovek praviti u toku svog života.
- čovekova izolacija (odvojenost) od drugih i sveta. Prevladavanje te odvojenosti , po nekim autorima, predstvalja suštinsku ljudsku potrebu koja se istinski može ralizovati jedino putem ljubavi.
Ove teme se mogu pokrenuti pod uticajem neke blaže depresivne epizode ili pod uticajem paničnog napada, a okidači mogu biti razni. Vrlo često ljudi ova pitanja pokrenu i posle nekog značajnog gubitka ili kada dođu do nekih zrelih godina najčeće okruglih-oko 30,40,50,..
DODATAK
Deo rada sa V kongresa psihoterapeuta Srbije
“Ljubav i psihoterapija“
Psihološki savetnik- Ivan Ogrizović
Odnos savremenog čoveka prema sebi i svojoj egzistenciji
Jedna od najvećih unutrašnjih teskoba savremenog čoveka predstavlja teškoća i nemogućnost osmišljavanja svoje egzistencije usled gubitka referentne tačke koja bi pružala oslonac u teškim, kriznim i tranzitnim društvenim periodima ili različitim fazama životnog ciklusa pojedinca. On se oseća i manifestuje kao amoralnost, praznina, beznadežnost, neukorenjenost, nedostatak nečega u šta možemo verovati i čemu se možemo posvetiti (Milenković). Ovo doprinosi ranjivosti čoveka, odnosno nesposobnosti da se odupre usvajanju mišljenja i delovanja koja okruženje nameće a koja naizgled omogućavaju realizaciju pojedinca u vidu sreće i uspeha.
Erih From je u svojim radovima najobuhvatnije predstavio problem ljudske egzistencije: “Čovek je obdaren razumom: on je život svestan samog sebe. On ima svest o sebi, svom bližnjem, o svojoj prošlosti i o mogućnostima svoje budućnosti. Ta svest o sebi kao odvojenom biću, svest o kratkom veku vlastitog života, o činjenici da je bez vlastite volje rođen i da će protiv vlastite volje umreti, da će umreti pre onih koje voli ili oni pre njega, svest o osamljenosti i odvojenosti, o bespomoćnosti prema silama prirode i društva- sve to čini njegovu odvojenu, otuđenu egzistenciju nepodošljivim zatvorom“.
Prevladavanje te odvojenosti predstavlja najdublju čovekovu potrebu. Odvojenost se sa jedne strane može premošćavati privremeno, lažno, na lakši način, bez odgovornosti što vodi u nihilizam i destrukciju ili sa druge strane, često na teži način ali trajno(putem ljubavi) što vodi u doživljavanju jedinstva sa svetom, ljudima i unutrašnjeg mira. Izbor puta, iako prepun raznih, suprodstavljenih putokaza i iskušenja, zavisi prvenstveno od slobodne odluke pojedinca, putnika.
U svojoj knjizi Gordijev čvor mladosti naš istaknuti psihoterapeut dece i mladih Svetomir Bojanin, naveo je zapažanja psihoterapeuta fenomenološko-egzistencijalističkog pravca Rolo Meja. On ukazuje na savremenog čoveka kao ličnost koja je izgubila osećanje vlastitog smisla te i osećanje bilo kakvog značaja za dešavanja u okruženju doživljavajući sebe kao bespomoćno biće izloženo zakonomernostima koje su izvan njega. To ga navodi da se ponaša po principu kojim svoj značaj, važnost i smislenost postiže čineći sve da se istakne pred drugima, da bude primećen, uspešan (ili da omalovažava, nipodaštava svet oko sebe). U takvim društvima se gubi svako osećanje bilo kakve lične odgovornosti za bilo koga ili za bilo šta pomišljeno ili učinjeno niti se bilo čemu od toga pridaje određeno moralno značenje. Mladi ljudi iz svojih porodica i obrazovanih institucija ne nose ni otvorenost ni razumevanje složenosti i funkcionisanja sveta u kome žive a pogotovo ne otvorenost za dalji moralni razvoj i oplemenjivanje. U industrijskim društvima i metropolama gubi se svaki smisao za autentičnu nežnost u međuljudskim odnosima kako porodičnim tako i prijateljskim i partnerskim.
Osoba našeg doba je opsednuta pomamom postojanja, žuri da što više ugrabi od života, da zadovolji svaku želju izjednačavajući je sa egzistencijalnom poterbom i ličnom slobodom. Iza zadovoljenja svakog ekstatičkog osećanja sledi doživljaj praznine što pobuđuje nove želje čije se ispunjenje zahteva u najkraćem mogućem roku. Drugim rečima, savremeni čovek se u svom funkcionisanju i postojanju sve više svodi na krug ŽELJA- STIMULACIJA- ZADOVOLJENJE- PUSTOŠ- ŽELJA (takozvana filozofija iživljavanja), što predstavlja začarani krug bez ljudskog dostojanstva čime se spušta na niže, primitivnije oblike postojanja što je protivno ljudskoj potrebi za razvojem i samoralizacijom. Paradoks je u tome što tek izlaskom iz ovog kruga čovek postaje istinski slobodan a tek činom davanja i humanim ophođenjem prema drugima i svetu dolazi do osećanja zadovoljstva, ispunjenja i duševnog mira.*
Šta nas čini srećnim, šta čini kvalitetan život,…U nastavku je prikazano dugogodišnje istraživanje koje se bavi ovom temom!
